Artykuły
To recover the past — the camp Goli otok in women’s Stories. Milka Žicina’s case
The primary objective of my article is to draw attention to the presence/absence of women’s stories in the comprehensive discussion about the camps for opponents of the policy in Tito’s Yugoslavia and to show the role which is played within it by the writings of one of the former female prisoners — Milka Žicina. It is accepted that Ženi Lebl’s memories — Ljubičica bela published in 1990 — is the first published statement on behalf of female victims of the Yugoslavian regime. However, Žicina wrote down her memories as early as the 1970s and then — fearing repressions — she kept them hidden for a decade. Before her death in 1984, the author managed to pass the manuscripts to her friend Dragica Srzentić, who initiated the publishing process. The stories first appeared in the magazines Dnevnik in 1993 and Letopis Matice srpske fragments in 1998. Then they were published in a book form as Sve, sve, sve… in 2002 Zagreb and Sama in 2009 Beograd.
Повратити прошлост — логор Голи оток у женској причи. Случај Милке Жицине
Главни циљ чланка је скретање пажње на неприсуство женских прича у целокупној дискусији о логорима за противнике политике Титове Југославије, и приказивање улоге коју је у њеном оквиру одиграло стваралаштво једне од бивших затвореница — Милке Жицине. Прихвата се да су успомене Жени Лебл — Љубичица бела, објављене 1990 г. — прва објављена изјава бивше затворенице у име женских жртава југословенског режима. Међутим, Жицина је написала своје успомене још ‘70. година, а након тога, у страху од могућих репресија, сакривала их је током деценије. Пре смрти 1984 г., ауторка је успела да преда рукописе својој пријатељици — Драгици Срзентић, која је иницирала процес објављивања успомена. Текстови романа су најпре изашли у часописима: „Дневнику” 1993 г. и „Летопису Матице српске” одломци 1998 г., затим у облику књиге — Све, све, све… 2002 г. Загреб и Сама 2009 г. Београд.